Последњих дана априла ове године, у великој сали пословне зграде а.д. „Водовод и канализација“ Бијељина, уприличена је скромна свечаност испраћаја у пензију радника Цвјетка Терзића, познатијег под надимцима „Брале“ и „Терза“.

Терза је од 2003. године запослен у нашем Друштву, на пословима референта техничке припреме за изградњу водоводних линија и прикључака, у Служби за одржавање водоводне мреже, а до тада је иза себе оставио године рада у Руднику соли Тузла, на пословима рударског техничара од 1984. до 1992. године, учешће у рату и неколико година у како он то каже „приватлуку“.

„Некада је ова сала била дупке пуна на разним прославама, а ево данас се све свело на нас неколико. Ипак сам веома захвалан директору Владимиру Љубојевићу што је ово организовао а и колеге у Техничкој служби у Хасама су обећале да ћемо ово поновити у нешто ширем саставу, касније, јер смо због губитка нашег Владе сви сада тужни“, говори Терза, видно узнемирен због свега што му се догађа последњих дана.

„Кратко познајем Терзу, али довољно да сам закључио да са његовим одласком у пензију губимо једног поузданог и вриједног радника, коме су сви у његовом окружењу вјеровали и који је имао посебан дар у контакту са људима, што је за резултат имало одличне радне ефекте“ изјавио је у свом кратком обраћању генерални директор а.д. „Водовод и канализација“ Бијељина Владимир Љубојевић.

„Терза је посебан човјек и радник и било ми је задовољство што сам са њим сарађивао ових неколико последњих година. Невјероватно је колико је он имао утицај на остале раднике и колико су га цијенили. Било би добро, ако икако имамо могућности, а знам да нам ситуација није ружичаста, да помогнемо Терзиној кћерки да одради макар приправнички стаж у нашем предузећу и тако стекне услове да може било гдје конкурисати за посао“ изјавио је руководилац Техничке службе Василије Мићић.

Након званичних обраћања слављеник је говорио о себи и свом животу. Сјетио се како је са шест година са мајком, сестром и кравом, која им је била једино породично благо, пјешке из Бијељине у којој је до тада живио, отишао за Пожарницу на мајчевину, јер се отац, по одласку на рад у Њемачку, тамо оженио и није им се више јављао.

У Пожарници је Терза завршио основну а у Тузли средњу рударску школу и стекао звање рударски техничар. Уписао је Рударско геолошки факултет и стигао до треће године, али га недостатак новца тјера да се запосли и пређе на ванредни студиј, који, на жалост није стигао да заврши, али је 1986. засновао своју породицу и већ 1987. добио старију кћерку.

Живот се потрудио да Терзи изрежира праву филмску животну причу, јер је 1992. године Терза поново морао да се сели, практично да се врати на мјесто гдје је започео живот. По доласку у избјеглиштво, у своју Бијељину, добио је другу кћерку и свио своје тренутно породично гнијездо.

„Купио сам плац и на њему направио кућу, јер мајка није хтјела на моју очевину и у тој новој кући је она и умрла. Кћерке су, Богу хвала, обје завршиле средњу економску школу и државни економски факултет, жена још ради као трговац а ја сам ево догурао до пензије. Најтеже ми пада то што ми је млађа кћерка, која се удала за нашег колегу из Водовода, отишла за Њемачку и тамо су добили кћерку коју ја сада могу видјети само када они дођу. Њемачка држава је мојој кћерки признала економски факултет и она ради у струци а старија још није ни приправнички стаж одрадила овде код нас, удала се, има двоје дјеце и ради у продавници као трговац. Па зар је могуће да овој нашој несрећној држави не требају економисти са завршеним државним факултетом а требају Њемачкој“, пита се зачуђено Терза.

„Живот је хтио да имам три животна почетка. Један у Бијељини, гдје сам започео дјетињство. Други у Пожарници и Тузли, гдје сам завршио основну и средњу школу, као и добар дио студија а и стекао прве године радног, али и животног искуства. А трећи почетак сам започео као избјеглица опет у Бијељини, из које сам се још оне давне 1986. године оженио, а гдје сам ево и пензију дочекао“, прича Терза док му се низ образе скотрљаше двије сузе, тешке као Сизифов камен, тешке као његова животна прича.

Цвјетко Терзић, звани Брале или Терза, је већ неколико дана пензионер а његов Водовод у коме је провео своје готово 23 године радног стажа бије своје битке да би се извукао из тешке финансијске ситуације у коју је запао прије 15-так година а из које се, доласком новог градоначелника Љубише Петровића, а посебно најновије управе предвођене младим и перспективним менаџером Владимиром Љубојевићем за сада успјешно „чупа“.