Горанов отац Јован је био турбиновођа или руковалац парним турбинама које су кориштене у производњи електричне енергије и био је у то вријеме тражен „кадар“ широм бивше Југославије, те је тако из семберског села Модран дошао у Бановиће одакле и започиње Горанов животни пут. Те 1964. године су се жене из Бановића порађале у Тузли, па тако и у Горановим документима пише да је рођен у том граду. Само двије године касније породица се сели у Маглај гдје је Горан завршио основну и средњу школу, проживио дјетињство и прву младост. Волио је фудбал и играо је за ФК „Натрон“ Маглај а наступао је чак и за омладинску репрезентацију добојске регије. И прије него што је добио свој први стални посао почео је повремено радити у маглајској Натронци гдје су га запазили радници чувеног загребачког предузећа „Раде Кончар“ код којих прелази на девет мјесеци, док они раде реконструкцију једног од погона и ремонт мини термоелектране која, колико је познато и данас производи електричну енергију.
Млади аутомеханичар по завршетку сарадње са загребчанима на све могуће адресе конкурише за посао и врло брзо, те 1985. године, добија свој први стални посао у предузећу „Боксит“ из Милића, те се пресељава у то мјесто, у коме никада прије није био. У „Бокситу се „бринуо“ о великим горостасним, рудничким камионима, познатијим као „дампери“. Изненадно осамостаљивање и одлазак из породичног стана у Маглају, гдје су остали мајка, отац и млађи брат, исхрана по кафанама и ресторанима, брзо су га подстакле да се жени и гради своју породицу, што је и урадио 1987. године. И тада започиње мукотрпна борба за бољи живот из двије подстанарске собе неугледне кућице, која није имала тоалет а воде је једино било на чесми у дворишту. Тих мјесеци, па и година које су се низале, једине велике радости су биле рођења синова, старијег на Михољдан 1988. године а млађег осам година касније. Борба за бољи живот је подразумијевала и стално радно оспособљавање и усавршавање па је Горан врло брзо стекао диплому ВКВ аутомеханичар и постао специјалиста за хидраулику.
Избијањем рата на подручју БиХ почиње вријеме великих ломова а Горан и његова нова породица се враћају тамо одакле је кренуо његов отац а то је питомо семберско село Модран. У одбрамбено отаџбинском рату је учествовао од првог до задњег дана, најчешће тако што је седам дана био „на линији“ а седам дана радио у предузећу „Бијељина путеви“, у коме се задржао и по завршетку рата а до преласка у бијељински Водовод 2007. године.
У бијељинском Водоводу Горан је за последњих осамнаест година стекао много пријатеља, доказао се као изузетно квалификован и способан аутомеханичар који је одржавао возни парк са свим грађевинским машинама. О свом послу сам Горан каже: „Мој посао је тежак, чак и физички и човјек мора да га воли, да би се њиме бавио, на жалост данас млади људи не желе да се муче и хоће да на што лакши начин рјешавају радне, па и животне проблеме.“
Првих јунских дана ове године Горан Аврамовић је окончао свој радни вијек и одлази у заслужену пензију. Када се осврне иза себе мисли да је успио у животу, те каже да: „човјек мора бити задовољан и када нема марке у џепу. Живо се, здраво. Радило се, кућило. Сада ћу моћи чешће на пецање, у коме уживамо и ја и моји синови.“
На скромном али изузетно топлом и другарском опроштајном дружењу, у Горанову част, генерални директор а.д. „Водовод и канализација“ Бијељина Владимир Љубојевић је рекао: „Изражавам велику захвалност за вјерност и велику преданост у раду. Желим пуно здравља и да у пензији уживате што дуже. Тешко ћемо вас замијенити, јер је данас готово немогуће пронаћи тако квалитетан кадар. Цијело друштво је у кризи, млади одлазе у иностранство, јер сматрају да тамо имају веће плате и боље услове за рад. Морамо себе погледати у очи, морамо кренути из своје зоне комфора. Новог Градоначелника и мене, као његов избор за руковођење Водоводом, је дочекала велика финасијска дубиоза. А већ данас се осјећа да имамо могућности и шансе да ситуацију преокренемо у позитивном смјеру. Имамо подршку градске управе и зато успијевамо свакодневно поправљати нашу, донедавно незавидну финансијску ситуацију. Зато ми је, на један начин жао, што остајемо без таквог радника, али сам свјестан да сте заслужили своју пензију и да у њој требате и да уживате.“
Након осамнаест година су се разишли путеви а.д. „Водовод и канализација“ Бијељина и његовог Горана Аврамовића, вриједног, скромног и тихог човјека, вјештог аутомеханичара који је виртуозно „оживљавао“ Водоводове повремено „уморне“ машине и возила. Горан ће се у будуће дружити са „пецарошима“ и бринути о имању у Модрану, које је, са братом, наследио од покојних родитеља, а а.д. „Водовод и канализација“ Бијељина ће наставити своје битке за неке боље дане.
0 коментара