Први посао и то као физички радник, је добио са шеснаест година. Фабрика обуће „Зенит“ је тих година запошљавала око двије хиљаде радника и извозила је обућу за Италију, Њемачку, Русију.. а и на нашем тржишту су били препознатљиви производи ове велике компаније. Предраг Вуковић је те 1981. године већ био жељан доказивања и „свог динара“ што каже наш народ, па је прихватио да пакује обућу, ради за потребе транспорта а каснијих година да ради на калупирању и завршним радовима на изради обуће, да практично буде „дјевојка за све“. Све је то наставио и по повратку из Југословенске народне армије (ЈНА), три године касније. У то вријеме, а дуже од једне деценије, највише је волио тренутке проведене у дресу ФК „Дрина“ Амајлије, свог сеоског фудбалског клуба, који је у једном тренутку а послије последњег рата, био чак и члан Друге лиге Републике Српске. Предрага су његови другари и комшије прозвали „Џаја“ и по том надимку ће дуго година и после бављења фудбалом бити познат у својим Амајлијама.
Али, живот на Балкану значи и с времена на вријеме живјети драме а тих првих деведесетих је, након неколико десетина мирнијих година, започео период превирања, па тако и у Предраговом животу. Прво је „Зенит“ 1990. године отишао у стечај а хиљаду радника је остало без посла, међу њима и јунак наше приче. А само нешто више од годину дана прије тога се оженио и засновао породицу, те добио старијег сина. Своју Љиљану је упознао баш у „Зениту“, гдје је као медицинска сестра радила у фабричком обданишту и бринула се о дјеци радника „Зенита,“ а нешто касније је наставила свој посао медицинске сестре на „хирургији“ и „грудном“ одјељењима бијељинске болнице. Након 35 година стажа Предрагова животна сапутница је прије двије године отишла у заслужену пензију.
„Живот смо започели од нуле, што се каже, Бог нас је наградио са два прекрасна сина, који су већ створили своје породице. Прво смо живјели у помоћном објекту поред породичне куће, у којој су живјели брат са својом породицом, отац и мајка и тако смо градили своју кућу. Новембра 1991. године Љиљанин ујак Радивоје Томић долази до нас и пошто је знао да сам ја изгубио посао у „Зениту“ нуди ми да почнем радити у бијељинском Водоводу, што сам објеручке прихватио и „до гроба“ ћу остати захвалан том човјеку, који је у то вријеме био шеф машиниста на Изворишту воде за пиће „Грмић“ а данас и његова кћерка Драгана ради у нашем предузећу. Радивоје је већ дуго у пензији“.
А онда су почела ратна дешавања. „Таман смо почели куповати грађевински материјал за градњу куће а ја и мој брат се добровољно јављамо у Мјесну заједницу. Нашег дједа, који је живио тада са нама, то тешко погађа. Дјед је за вријеме Другог свјетског рата био у заробљеништву и одмах нам је рекао да ни за живу главу никад не узимамо ништа са мртвог војника, био он наш, или непријатељски. И док смо ја и брат били у просторијама Мјесне заједнице долази моја супруга и обавјештава нас да је дјед умро. Начисто му је `пукло` срце. На дан дједове сахране поред гробља пролазе тенкови, на све стране се пуца. Само који дан касније Љубиша Савић Маузер окупља добровољце за одбрану Брчког и ја се добровољно пријављујем. На брчанском ратишту сам дочекао и Ђурђев дан те 1992. године а по повратку кући добијам и званичан војни позив да се јавим у Гарду (Пантери). Са јединицом сам обишао сва ратишта Мајевице, Рајловац, Хан Пијесак, Гламоч, Бихаћ, Бодериште (Брчко) али сам најпоносније због учешћа у акцији деблокаде Смолуће“.
По повратку из рата Предраг наставља свој посао портира у а.д. „Водовод и канализација“ Бијељина. Нешто касније, 2007. године усељава у своју нову кућу. Млађег сина је добио још за вријеме рата 1994. године. Повремено је држао већи број сточних грла, пластенике, бавио се интензивније пољопривредом. Тешко су га погодиле обје поплаве и 2010. и 2014. године. Тада му је настрадала сва стока и љетина, а из куће их је избављао чамац. Мајка му је умрла 2011. а отац 2016. године.
Данас је Предраг Вуковић прави домаћин има двије куће, помоћне објекте и све друго што му треба. Једном сину је купио 4 дунума плаца, до свога, а за све што је постигао у животу каже да дугује захвалност својим комшијама и родбини, својим родитељима, посебно мајци, која је несебично помагала у свему. „У животу сам просто `процвјетао` у доба директоровања Водоводом покојног Милана Перића, том човјеку дугујем посебну захвалност а мислим да то исто осјећају и сви други радници који су у то доба били у нашем предузећу, када смо били једна од најпожељнијих фирми у овом дијелу Републике Српске. Сада смо добили новог директора који ме пуно подсјећа на Милана Перића, као и на свог оца Драгомира Љубојевића, који је такође оставио веома дубок траг у Водоводу, јер је успио 2011. године стабилизовати фирму у доба када су започели наши први проблеми у пословању“.
Предрагу је посебно жао што је ето успио у материјалном смислу остварити све што је могао, као и створити једну здраву и нормалну породицу, која се проширила браковима које су склопили његови синови, унуцима (двоје од старијег а ускоро и двоје од млађег сина), учествовати у стварању Републике Српске, али ето та његова и наша држава није способна да задржи његове, као и многе друге наше синове и кћери и они морају ићи негдје далеко, трбухом за крухом. Чак је и његов Водовод који је био једно од два-три најјача предузећа у Републици Српској дошао у велику кризу. „Вјерујем да је у мој и наш Водовод опет дошао домаћин човјек Владимир Љубојевић и да ћемо врло брзо поново постати оно велико и моћно предузеће којим смо се сви поносили“, каже слављеник кога је а.д. „Водовод и канализација“ Бијељина ових дана испратило у пензију.
0 коментара